Familija herpes virusa je jedna od najvećih i najrasprostranjenijih familija virusa u prirodi i obuhvata oko 100 različitih vrsta koji su široko rasprostranjeni u prirodi. Herpes virus pasa tip 1 (CHV 1) pripada familiji Herpesviridae,podfamiliji Alphaherpesviride i rodu Varicellovirus. Virusi ove familije kod životinja prouzrokuju oboljenja respiratornog i genitalnog sistema. Za herpes viruse je karakteristično da izaziva latentne infekcije i danakon delovanja stresogenih faktora, usled imunosupresije, dolazi do reaktivacije herpes virusa koji se izlučuje iz organizma domaćina bez obzirada li su se ispoljili klinički simptomi bolesti ili ne.
Virus je osetljiv na lipidne rastvarače, lako se inaktiviše na temperaturama većim od 40 ℃ i brzo se inaktiviše uobičajnim dezinfekcionim sredstvima. Infekcija odraslog psa herpes virusom nije opasna, dok kod štenadi dovodi i do smrtnog ishoda. Obzirom da se virus brzo inaktiviše u okolini, glavni način prenosa virusa je direktni kontakt inficirane i zdrave životinje i to oronazalnim putem (njuškanjem i lizanjem). Virus se može preneti još i transplacentarnim putem i kopulacijom, dok se štenad većinom inficira tokom porođaja preko vaginalnog sekreta ili sekretom iz nosa i grla majke prilikom lizanja štenadi. Razmnožavanju virusa pogoduju niže temperature, te je glavno mesto za razmnožavanje virusa nazalni epitel i krajnici. Do replikacije virusa može doći i u genitalijama, a preko lezija može doći i do prenosa virusa kopulacijom. Nakon 3 do 4 dana, virus od infekcije, virus ulazi u krvotok što rezultira viremijom putem makrofaga i daljim širenjem virusa. Nakon hematogenog širenja viusa nastaje dalje umnožavanje virusa u vaskularnom endotelu koji oblaže male krvne sudove.
Razmnožavanjem virusa u endotelu krvnih sudova nastaje hijalina degeneracija i nekrotizujući vaskulitis sa sekundarnim difuznim krvarenjima u unutrašnjim organima kao što su bubrezi, nadbubrežna žlezda, jetra,slezina i pluća.
Kod stenaca mladjih od 1 nedelje u trenutku infekcije replikacija seodvija u sluznici nosa, farinksa i tonzilama pre nego sto pocnu da se sire krvlju (u makrofagama) do jetere,bubrega,limfnog tkiva,pluca, i CNS-a. Starost stenaca u vreme prirodne infekcije jeodlucujuca za ishod bolesti i klinicke znake koje su obicno teze kod novorodjencadi. bolesti.Smrtnost legla moze biti visoka i dostici stopu od 100% zbog multisistemske nekrohemoragicne bolesti. Stenci izgledaju normalno posle rodjenja ali umiru u roku od nekoliko dana.Smrt nastupa izmedju 24 i 48 h nakon prvih simptoma. Simptomi ukljucuju bolnu vokalizaciju, anoreksiju,apatiju, otezano disanje, napet trbuh ,nekordinisano kretanje, povracanje zuto-zelene boje, krvarenje iz nosa, mekan feces dok rektalna temperatura nije povisena i moze biti niska.Serozni ili hemoragicni iscedak iz nosa i petehijalno krvarenje mogu se takodje videti na sluzokozama. Posmortalni pregled je vazan u dijagnostici CHV 1. Spoljsnji izgled stenaca je obicno normalan. Ponekad nemaju dovoljnu tezinu.Karakteristicne makroskopske lezije ukljucuju petehijalno i ekhimotsko krvarenje i generalizovano uvecanje organa posebno u bubrezima,jetri,slezinii tankim crevima.
Dijagnoza se može postaviti ELISA testom. Terapija za novorodjene stence sa znakovima generalizovane infekcije CHV-1 je ogranicena i sa losom prognozom.Inaktivisana vakcina je licencirana u Evropi (Eurican® Herpes 205, Merial, France) koja sdrzi specifican povrsinski protein ( gB-glikoprotein ) iz CHV-1 (EMEA 2002). Vakcina se daje supkutano gravidnim kujama u dvedoze kako bi se obezbedio zadovoljavajuci nivo neutralizijucih antitela u vreme porodjaja.